Игуман Василије Домановић рођен је у селу Соколићима недалеко од Чачка, од оца Радивоја и мајке Стајке 1914. године. Родитељи му потичу из Херцеговине, од чувене фамилије Домановић. Крштено му је име било Војислав. Као дечак, примивши лепо васпитање од својих побожних родитеља, Воја одлази у манастир да посвети себе на службу Богу. Као искушеник боравио је у манастиру Драчи код Крагујевца и у манастиру Вујну, а затим у манастиру Благовештењу код Овчар Бање. Тамо се и замонашио. Рукоположио га је за ђакона и јеромонаха владика Николај у Жичи 1938. године. Други светски рат дочекао је као сабрат у манастиру Благовештењу. Имао је још два брата: Дамјана, који се као болешљив замонашио и умро у манастиру Сретењу, и другог старијег брата Драгољуба кога су убили партизани одмах после рата. За Дамјана отац Василије је причао, уз приметну ганутост, да је био најдаровитије и најпобожније дете у њиховој породици.

Отац Василије био је човек вишег раста, кестењсте лепе дуге косе и браде, зелених очију и веома смерног и мудрог погледа. Одавао је у свему благу и импозантну фигуру, доброту и у свему примереног монаха и духовника, што је својим животом и потврђивао. Одликовао се изузетном интелигенцијом и проницљивошћу. Мислећи људи од пера и науке који су га познавали говорили су да српска црква не би имала бољег патријарха од доба Светог Саве да је отац Василије имао потребно школско образовање.

За време рата јеромонах отац Василије као старешина Благовештења очувао је свој манастир и у материјалном и у духовном погледу на примерној висини. Када је његов претходник, отац Николај, 1943. године, отеран на Бањицу и стрељан, и кад се разишла братија силом рата на разне стране, он је остао и чувао свој манастир помажући и осталим овчарским манастирима. По завршетку рата партизани су га из безбожничке обести нагонили да пред джипом трчи од Бање до Пожега. Од тога је дуго боловао, али је ипак издржао. После рата сакупио је ново братство. Оно је било мало, али такво да је из њега изашао и у њему се духовно формирао, од искушеника, теолога Гојка, српски јерарх и патријарх Павле. Затим, један такав примеран и у свему угледан духовник какав је данас студенички старешина отац архимандрит Јулијан Кнежевић. Или, као што је данас у свему што је јеванђеоско и монашко угледан и примеран троношки архимандрит отац Антоније чурђевић. Свему томе је на неки начин много допринео отац Василије својом монашком душом, бистром памећу и јеванђеоски срдачном духовношћу и љубављу, који је тако благодатно зрачио да нам је и у оном за Цркву нестабилном времену било свима лепо и топло као у каквом гнезду. Он је у Благовештењу у то послератно време, уз помоћ Гојка, односно монаха Павла, и оца Јулијана створио једну чврсту и сложну монашку духовну заједницу, која је у том духовном гнезду узрастала и окрилатила. Затим су сви заједно 1949. прешли у манастир Рачу, као повољније место, да у тој испод Таре тишини и лепој Божјој природи интензивније наставе монашки живот. Тамо се одмах окупило десетак младића жељних монашког живота, и манастир је у свему почео напредовати. У то време владика Николај из Америке интересовао се за све манастире своје епархије и помагао их колико је могао. Сетио се и братства манастира Раче. У једном свом писму поздрављајући их, уз свој благослов, вели:"Да сви слушају оца Василија, а отац Василије Бога, па ће бити срећни". И по томе се, ето може видети колико је тај свети Владика ценио оца Василија и његово братство. Међутим, и братство се молитвено увек сећало владике Николаја.

Када се после годину дана отац Јулијан вратио из манастира Вујан у Рачу, отац Василије из свог великог монашког смирења и братске љубави према оцу Јулијану приволи га да он прими управу манастира. Но, промислом Божјим, на позив сарајевског митрополита Нектарија 1954. или 1955. године, братство се сагласи те отац Василије дође из Раче у Босну, у Чајниче, да помогне у обнављању ратом порушене чајничке цркве. С обзиром да је та чајничка црква велика светиња, јер се у њој (поштованој од муслимана из читаве Босне) налазила чудотворна икона "Чајничке матере Божје", отац Василије се лако одазове и прими те дужности. С њим се увек налазио још по неко од братства из манастира Раче, јер је чајничка парохија велика и тешка за опслужење за једног свештеника пошто се састоји из неколико (готово десетак) растурених планинских села. Од 1941. године, та парохија није имала свештеника до његовог доласка. Зато и дечаци и девојчице од 15 година, колико је прошло од рата, кад би га видели у селу, бежали би и дозивали своје родитеље да виде шта је то, јер никад нису видели свештеника, поготово таквог са дугом косом и брадом. Старији људи и жене прилазили су му са особитим поштовањем и целивали му руку, груди и скут, осећајући радост што опет виде у свом дому свештеника, да прими кућа и чељад благослово Божји. Неки су говорили да је четник, неки, опет, да је предратни пуковник. Једни веле: добар је, други кажу: није добар, видиш какав је са оном брадом и косом, ко хајдук! Међутим, побожни људи са села узвикивали би:"Људи, па ово је Свети Сава устао из мртвих и дошао с неба, или из Милешеве да нас посети у овом безбожном времену!" И заиста, отац Василије је деловао и многима изгледао светачки.

Милиционери су долазили за њим у куће и питали народ. "Шта вам је радио и шта причао?", а људи су им одговарали: "Молио се Богу, осветио нам водицу, певао свете црквене песме и учио нас да се и ми молимо Богу".

Кад је отац Василије тада пронашао у Београду познатог архитекту Момира Коруновића и са њим организовао Одбор за обнову велике, са 14 кубета, чајничке цркве, сав народ из Чајнича и околине, и Срби и муслимани , дошао је да помогне у расчишћавању рушевина, па чак и деца (додавала су родитељима цигле и камење) и црква је била веома брзо обновљена. Народ је од тада заволео оца Василија као што деца воле своје родитеље. Поштовали су га и муслимани.

Сви муслимани у Чајничу посебно су га ценили због једног догађаја и геста који је отац Василије као свештеник показао према њима. Било је то прве или друге зиме кад је он дошао у Чајниче. Спремало се лоше време једног зимског дана кад је, позват од парохијана, морао поћи у Заборак, планинско село удаљено од Чајнича око четири сата доброг хода. Пошао је на коњу. При повратку имао је напоран пут због снега који је стално падао. Кад је сишао на друм, видео је једног старог муслимана са женом, како се идући од Метаљке са последњом снагом боре са великим снегом, који је стално падао и друм у тој дубокој долини завејавао. Отац Василије је сјахао с коња да немоћна старица уседне. Муслиману даде дизгине да поведе коња, а он пред њима борио се са снегом и правио им пртину како је знао и умео. И док су њихови сродници мислили да су негде завејани остали у снегу и клисури од Метаљке према Чајничу, они су се касно пред вече појавили у Чајничу живи и здрави, али крајње исцрпљени и уморни. Кад су сутрадан сви муслимани чули да је ове њихове суграђане спасао српски поп, од тада су се они са изузетним поштовањем односили према оцу Василију. Тако је он успоставио један здрав , хришћански однос између Срба и муслимана.

После две-три године, такође зими по снегу, дошао је у Чајниче послом из једног села одозго од Поникава чика-Крста. Честит и паметан човек. Отац Василије не дадне му да се касно по оној мећави и кијамету враћа кући, већ га задржи на конаку у црквеном стану. Пред вечеру време је било да се помоле Богу. Отац Василије рече: "Чика-Крста, ајде ти да станеш напред и да читаш молитву", а он му је одговорио: "Оче Василије, немој се самном старим шегачити, ђе ћу ја сељак стати испред тебе и како ћу знати да читам као ти" Отац Василије био је упоран и дао чика-Крсти кадионицу са жаром и тамјаном да чита што зна. Кандило пред иконама гори, ватра у шпорету пуцкета а тамјан се дими и прави беле мирисне колутове, од чијег се пријатног мириса шире груди. Напољу снег веје. Чика-Крста, уставши, скине шајкачу, прекрсти се и са страхопоштовањем кадећи иконе поче полугласно, онако народски:" Кандило ти ово приносимо, Боже и Света Тројице" и још две-три речи каза, али тако тихо да се завршетак није ни чуо. Затим окади и присутне, па , оставивши кадионицу, прекрсти се и дрхтавим старчким гласом поче: "Господ, Крсту се Твоме клањам, Теби се молим, Теби верујем, Твој јесам, помози ми!" Тако понови чика-Крста трипут ову непуна два реда молитву. Наизглед малу, али тако велику и садржајну да су се присутни задивили. Јер је у тој краткој молитви рекао много, готово читаву православну догматику. Онда се овај седи старина побожно поклони и, окренувши се, рече: "Оче Василије, ја знам оволико, а ти сад настави". Отац Василије, очигледно ганут, смерно пољуби крст и загрливши чика-Крсту, рече: "Нећемо, вала, ништа додавати; све си ти рекао", и онда прекрстивши се, седоше за вечеру. Та кратка и садржајна молитва чика-Крстина дуго се препричавала. То је молитва вере и срца. Тако топло зна да се моли само наш великомученички народ у Босни.

Освећење те обновљене чајничке цркве извршио је 1959. године, на малу Госпојину, српски патријарх Герман са скоро свим српским епископима, многобројним свештенством и народом из целе Босне, Херцеговине и многих других крајева наше земље - више од 30 хиљада душа. То је била најмасовнија црквена свечаност од рата до тада. Власти нису дозволиле да се укључе у саобраћај аутобуси за превоз толиког народа из Горажда до Чајнича на раздаљини од 18 километара, па је народ морао ићи пешке. Тако се образовала у колонама поворка као литија од неколико километара, што је ишло само на штету безбожне власти.

Митрополит Нектарије хтео је да отац Василије том свечаном приликом у Чајничу буде произведен на светој Литургији за игумана, али се он разболео. Зато је то одложено за другу прилику. После те чајничке свечаности, завршивши свој део посла на обнови чајничке цркве, отац Василије враћа се у свој манастир Рачу, а на чајничку парохију сарајевски митрополит поставља младог и доброг свештеника из Рудог Новицу Јањића.

По доласку у Жичку епархију епископа Василија Костића 1961. године, рачанско братство , заједно са оцем Василијем, прелази у Студеницу. У Студеници је ускоро отац Василије произведен за игумана и постављен за намесника манастира као најближи сарадник студеничког игумана оца Јулијана. Међутим, исцрпљен ратним невољама и многим другим пословима и бригама, он се изненада разболи од цирозе јетре. Не знајући од чега болује, отишао је на преглед у Краљево. Тамо је задржан на лечењу. Игуман и духовник жички отац Доситеј доносио му је сваки дан свето причешће. Већ после четири дана довезен је у Студеницу у мртвачком ковчегу.

Тако се изненада преселио Господу овај у свему достојан сваке похвале и поштовања уистину велики српски монах и духовник 1963. године. Смрт оца Василија у тек четрдесет деветој години изазвала је велику тугу код игумана оца Јулијана и братства у Студеници, а такође и код многих пријатеља, посебно Чајничана, који су у великом броју присуствовали његовој сахрани у Студеници и који су му са Управом манастира, у знак благодарности за све што им је учинио, подигли надгробни споменик. Бог да прости овог великог српског монаха и духовника.

Извор: Манастир Лепавина