СИНАКСАРСКО ЧИТАЊЕ

У другу недељу поста

ПОСВЕЋЕНУ СВЕТОМ ГРИГОРИЈУ ПАЛАМИ

 АРХИЕПИСКОПУ СОЛУНСКОМ

Великог и пресветлог проповедника светлости

Светог Григорија

Сада ка незалазној светлости

Приводи Источник светлости

(Стихови)

 

Овај син Божанске и невечерње светлости, заиста истинити Божији човек и дивни служитељ и слуга Божији , био је родом из Цариграда, од благородних и славних родитеља. Од младости он се трудио да украси  врлинама и образовањем, не толико спољашњег и телесног човека, но много више унутрашњег и невидљивог.

Отац му је умро кад свети Григорије беше јако мали, а мајка његова и њега и браћу и сестре његове васпиташе строгим животом, учећи их закону Божијем и Свештеном Писму, а после их даде и учитељима, да би их добро научили и светској мудрости.

Благодарећи природној обдарености и вредном учењу, он изучи скоро све философске науке. Када светом Григорију беше двадесет година, одбаци све рђаве земаљске снове, и пожеле да се устреми Богу, Извору и Даваоцу сваке мудрости, и да целога себе савршеним животом Њему посвети.

Када он откри матери своју богоугодну намеру и велику љубав и пламену жељу ка Богу, она му рече да и она сама то исто жели дуго времена, и да се исто као и он због тога радује.

Тада мати његова сабра сву децу око себе и рече радосно : „Ево мене и деце моје, коју ми даде Бог“ (Ис. 8,18, Јевр. 2,13). Она их испита и видвши да и они слично мисле, откри им намеру великог Григорија.

Тада им се он обрати са корисном поуком, и ускоро их убеди све, тако да и они пожелеше да стекну љубав ка Божанском и побегну од света. Затим, сагласно Еванђељу, свети Григорије све своје имање раздаде сиромашнима, великодушно одбацити царску милост, славу и дворске почасти, и пође за Господом Христом.

Матер и сестре одведе у женски манастир, а браћу поведе са собом на Свету Гору атонску и убеди их да се подвизавају у различитим обитељима и да једно време не буду заједно, те да тако проводе богоугодан живот.

А он сам себе предаде у послушање једном великом старцу, по имену Никодим, који се кроз безмолвије беше предао Богу.

Код њега се са смирењем духа научи свим заповестима и врлинама и тамо уз све то, задоби кроз тајно откривење, заступништво и велику помоћ од Пресвете Богородице и апостола и еванђелисте Јована Богослова.  После одласка његовог старца Богу свети Григорије дође у Велику Лавру светог Атанасија и поживе тамо неколико година, подвизавајући се са великом усрдношћу и савршеним расуђивањем. Због љубави ка безмолвију, он одлази из Лавре и насељава се у пустињу. 

Узрастајући у љубави и желећи да стално буде са Богом, он себе попредаде суровом подвигу, и са трезвеном пажњом увек покораваше своје страсти, узводећи ум ка Богу, непрестано творећи молитву, поучавајући се о Божанском, предивно проводећи живот.

Божијом помоћу он победи сва искушења демонска и свеноћним бденијима кроз потоке суза очисти душу, и постаде изабрани сасуд Божијега Духа, удостајавајући се и боговиђења.

Због напада Исмаилћана он пређе у Солун у Вериски скит, и би принуђен и против своје воље да општи са неким градским житељима, не остављајући строги подвиг. Потом усрдно провођаше животну пут, очистивши савршено тело и душу, па у зрелом узрасту по Божијој заповести, прими свештеничко помазање, и као бестелесан, тако рећи у заносу, савршаваше Свете Литургијске Тајне, озараујући са умиљењем душе оних који су га тада гледали. Велики беше заиста свети Григорије, показујући се и побожнима, а и свима другима који су га гледали, као истински Богоносац.  Имао је власт над демоним, избављао је све који су били у власти од обмана и лукавстава њихових, враћао је плодност неплодним дрветима, прозирао је у будућност, а беше украшен и другим плодовима и даровима Божанскога Духа.

Јер да чинимо добро, у нашој је власти, а да паднемо у искушења, не зависи од нас, а без искушења нема савршенства и доказивања вере у Бога, говори свети апостол Павле, јер животна страдања чине од човека, с Божијом помоћи, савршеног у добру, па стога и свети Григорије падаше у разлучита и честа искушења, како би се свима показао као уистину савршен.

Који ум може да замисли и која реч да искаже, како су га са свих страна нападала лукавства љутога врага, и преко старих јереси, а још виш кроз нападе и клевете новојављених јеретика, и све је то он претрпео за целе 23 године колико је бранио Православље, претрпевши многе муке и нападе.

Јер италијанска звер, калабријски Варлаам, који је блистао светском мудрошћу и помишљао како све може да спозна својим земним умом, подиже велику борбу против Цркве Христове и наше Православне вере, и свих који је строго држаше.

Он безумно сматраше створеном заједничку благодат Оца, Сина и светога Духа, а и светост којом ће праведници засијати као сунце у будућем веку, што и Господ Христос показа засијавши на гори Тавор, и укратко, сву силу и дејство Триипостасног Божанства, и сва различита својства Божанске природе, како рекосмо сматраше створеним. А православно познање да су Божија светлост и све силе и дејства Његова нестворене, својим речима и великим писаним делима, назива двобоштвом и многобоштвом, како нас сматрају и Јудеји, и Савелије и Арије.

Због овога Божански Григорије, као заштитник Православља и проповедник Таворске светлости, и као онај који се пре свих против реченог борио и клеветан био, би послан од Цркве у Константинопољ, где дође, када Божанствени цар Андроник у заштиту Православља сазва свештени Сабор, на који дође и Варлаам, са  својим гнусним учењем и нечастивим клеветањем Православља.

Испунивши се Духа Божијег и обукавши се у необориву силу с висине, велики Григорије затвори уста Варлаамова против Бога, и потпуно посрами јеретике својим огњенодуховним речима и списима, и његове покварене јереси претвори у пепео.

Нетрпећи срамоте, противник Православља побеже ка латинима откуда је и дошао. Ускоро после тих многих беда свети Григорије на новом Сабору опет изобличи и оповрже његове списе и учења светоотачким учењем.

Али они који су били присталице те погибељне јереси, нису престајали да нападају на Цркву Божију.

Тада свети Григорије, по наговору свештеног Сабора и самог цара, а пре свега повиновавши се суду Божијем, би узведен на архијерејски престо и постављен за пастира Солунске Цркве.

Тамо је мужествено и трпељиво вршио подвиге за заштиту православен вере, много боље од других пре њега.

Али се показаше многи зли наследници Вараама и Акиндина, љути пород љутих звери, чија учења и списе Григорије на различите начине изобличи и савршено победи својим речима и Божанским Писмом, и то не једно или два пута или три пута, него много пута и не при једном цару или патријарху, него за време три цара и три патријарха и на безбројиним Саборима.

Неки, међутим, и даље беху упорни у јереси, ништа не марећи за Вишњи суд, не мењајући се, а са њима и сви остаци јетерика, који безстидно нападаше на свете који су их победили, а да не говоримо о самом дрском Јудејском роду, који  и до сада мрзи Христа. Такве нечастивце поново победи велики Григорије.

На чудесан начин Бог касније шаље светог Григорија за учитеља на Исток. Као старешина архијереја он из Солуна би послан у Константинопољ да умири посвађане цареве.

На путу он би ухваћен од Агарјана и целу годину би заробљен, мученички вођен од града до града, проповедајући без страха Христово Еванђеље.

Једне је утврђивао у вери поучавајући и убеђујући да је чврсто држе, богомудро укрепљујући и исцељујући оне који сумњају, а онима који га питаху да одговори на оно што им не беше јасно, исцрпно то објашњаваше.

Другима, иноверцима и ка њима отпалим несрећним хришћанима, који су се одрекли наше вере и против ње били, често без страха говораше о домостроју спасења оваплоћеног Господа и Бога нашега, и о поклоњењу Часном Крсту, и о светим иконама.

Они су се спорили са њим и о Мухамеду и о много чему другом, и једни се дивљаху, а други су беснели на њега, и дигоше руке на њега, тако да би он мученички скончао, да га неки не поштедеше, због наде да ће добити откуп за њега.

После извесног времена христољубиви Бугари га одкупише и бескрвни мученик се опет врати својој пастви. Имајући многе друге дарове и врлине, он се украси ранама Христовим, јер по речима светог Павла: „Носаше на себи ране Христове“(в. Гал. 6,17).

И да покажемо по реду неке његове врлине:

Имаше непревазиђену кротост и смирење – мада, када је говорио о Богу и Божанском, тада је био веома радостан -  затим савршено незлопамћење и доброту, јер је и онима који су му чинили зло, враћао добрим, није слушао оговорања других, а имаше и трпљење и великодушност према свакодневним напастима и узвишеност над сваком слашћу и сујетом. Стално је био у бедама и једноставан у свим телесним потребама, али ипак за толико времена није телесно изнемогао. Стекао је безмолвије и тихост у трпљењу, и увек је био у изобилној благодати коју су сви могли да виде. Имаше и свагдашњу мудрост, пажњу и усредсређеност, због чега очи његове никада нису биле без суза, него су их увек биле жедне. Тако се он од почетка до краја свога мученички подвизавао против страсти и демона, одагнавши јеретике далеко од Христове Цркве, појаснивши православну веру својим речима и списима, и њима је као неким печатом запечатио све богонадахнуто писано дело, јер је и само његово житије и учење било као печат житија и учења светих. Поред тога он је апостолски и богоугодно напасао своје стадо тридесет три године, поучавањем их исправљајући и упућујући ка Небеској паши. И можемо рећи, показао се као општи проповедник и својих савременика, а и свих будућих православних проповедника, прешавши у Небески мир, а поживевши 63 године. Дух је предао у руке Божије, а тело, на крају живота посебно просвећено и прослављено, оставио је пастви својој као неко наследство и драгоцену ризницу, кроз коју Христос чудодејствује над онима који му долазе на данашњи дан са вером и подаје им чудесна исцељења од различитих болести, која су многа записана у његовом житију.

 Његовим светим молитвама, Боже, помилуј нас. Амин.